Selom su se orile psovke raznih težina, a između tih psovki nekako se uglaviše i glasovi komšije S. i Derviša. Nekoliko sati nakon nemilog događaja svrati meni S. na jednu ljutu.
– Šta je ono bilo danas?
– Joj, seko, moram iz početka. De naspi jednu da mi nadođe hronologija događanja.
Nakon dva gutljaja poče S. priču.
– Znaš da po livadama ima ovci i ovčara.
– Znam.
– E, jedan im se crni kujić malo odmetn’o i daje parcijalne otkaze svaki dan otkučujući se od radnog zadatka, pa se tokom tih otkaza prošeće selom i malo obuću, metle i druge prenosive stvari dekoriše po komšiluku. Ja mu dadnem šta jela, jer ja njemu u jelu, Bog meni u piću. I eto danas krenuše od komšinice preko puta kćerka i zet na groblje, pa joj ostaviše nekak’og međeda pred vrata. Međed u celofanu, nov novcat i u krilu mu nekaki slatkiši. To Derviš i ja nismo vidili, al’ smo poslije saznali ove činjenice. Uglavnom plan je bio da s groblja nazovu komšinicu da uzme spornog međeda i unese ga u kuću. Dok su oni gor’ stigli, kujić ovčarskog kalibra doprlj’o mečku u moje, pa je Derviš celofaniziranu mečku odnio pred vrata druge komšinice za koju i Bog i vrag znaju da voli ote plišance. E, kad ta druga uoči međeda, nastade frtutma.
– Što?
– Međedu na stomaku ima crveno srce i na njemu štampanim slovima piše “postaćeš baka”. Ona ima dvije kćeri, al’ mlade slobodnjakuše bez burmi i momaka. Doduše njoj je Derviš neki dan sugeris’o da je mlađu vidio kod trgovine s jednim starkeljom.
– Starkeljom?
– Ja, ja. Njegovim komšijom koji ima dvadeset i osam godina, a curica jedva da ima devetne’st. E, komšinica napala Derviša kad joj je prenio utiske neki dan, al’ kad danas vidje mečku razdani joj se u glavi i poče mečki dušu čupat’ na avliji prijeteći kćerkama koje su jedva pobjegle na put. Ako mi naspeš još jednu ispričaću ti kako se sve raspetljalo…
